JОВАН ЦВИЈИЋ, један од највећих српских научника, водећи географ крајем 19. и почетком 20. века, утицајан интелектуалац и велики национални радник, чије име од 1961. године носи Географски институт САНУ.

Рођен је 30 септембра/12. октобра 1865. године у Лозници, а умро 16. јануара 1927. године у Београду. Према аутобиографским наводима, његов прадеда Цвијо Спасојевић, звани Врело, хајдучки харамбаша и устаник у Првом српском устанку, доселио су се у Лозницу из Дробњака из Херцеговине и ту се после 1815. године смирио, отворио трговину и стекао имање. Његов деда Живко и отац Тодор такође су били трговци.

Цвијић је своје детињство провео је у Лозници где је завршио основну школу и два разреда гимназије, а онда је прешао у Шабац где је наставио да учи гимназију. Тамо му је географију предавао касније познати географ Владимир Карић, који је на њега обратио посебну пажњу и утицао да 1881. године упише 5. разред гимназије у Београду. По успешно завршеној гимназији, а по наговору професора Карића, Цвијић се уписује на Природно-математички одсек Велике школе (1884). Са завршеним студијама (1888) кратко је био наставник у Другој београдској гимназији. У јесен 1889. отпутовао је у Беч на усавршавање, које се окончало 22. јануара 1893. године одбраном докторске дисертације (Das Karstphänomen). Одмах затим вратио се у Београд да би 21. марта исте године био наименован за редовног професора Велике школе, и све је то било када је имао 27,5 година. У читавој својој каријери био је само у том једном звању (пуних 34 године), а чак није доживео ни пензионисање, јер је умро у 62. години живота.

С невероватном упорношћу преузимао је истраживачка путовања која су трајала готово четири деценије. Приликом претварања Велике школе у Универзитет (1905) био је два пута ректор Универзитета (1907/8 и 1919/20). За дописног члана Српске академије наука Цвијић је изабран 1895, а за редовног члана 1899. године. Биран је и за преседник академије наука, и то од 1921. године па до своје смрти. За време Балканских и Првог светског рата био је саветник у Влади и у Врховној команди за географска и етнографска питања, затим учесник у више мисија у иностранству, у Лондону 1906. и 1915, Паризу 1915. и 1917–1918, где је држао предавања на Сорбони, а суделовао на Мировној конференцији, као експерт, у Паризу 1919/20. године. Као човек од високог угледа у друштву више пута је био предлаган за председника владе, што он никада није прихватио, као ни учешће у било којој партији. Задржао је право да као велики познавалац домаћих прилика јавно износи своје погледе и предлоге, кроз разне чланке, брошуре и говоре.

После првог светског рата, Цвијић је као ректор Универзитета организовао брзу и потпуну обнову опустелог и делимично порушеног Универзитета. Живо је учествовао у оснивању пет нових факултета: Медицинског, Пољопривредног и Теолошког у Београду; филозофског у Скопљу и Правног у Суботици, а залагао се за оснивање Фармацеутског и Ветеринарско-медицинског. Као професор на Великој школи Цвијић је био утемељивач првих географских установа и покретач првих географских часописа. Основао је Географски завод (1893) – прву географску установу у јужнословенским земљама; Српско географско друштво (1910) – прво географско друштво на Балканском полуострву; покренуо је часопис „Преглед географске, геолошке и метеоролошке литературе о Балканском Полуострву“ (1892–1895). У издању Академије покренуо је „Српски етнографски зборник“ (1902) са посебно значајним одељењем „Насеља и порекло становништва“ где је за његовог живота изашло 24 књиге. Као председник Српског географског друштва покренуо је „Гласник Географског друштва“ (1912), који и данас излази.